Od kako sam ‘otkrila’ američku književnicu Elizabet Straut čitajući njen roman ‘’Zovem se Lusi Barton’’, nakon poslednje stranice knjige bila sam rešena da odmah pronađem sve što je napisala i pročitam što pre. Toliko mi se dopala.Mada, na samom početku, ne znajući šta mogu da očekujem, nisam uopšte bila ubeđena da sam napravila dobar izbor knjige. Čak sam pomislila hoće…

O tome što nam se događa, obećala sam sebi, na ovom mestu neću pisati, niti razmišljati. Bar sasvim mali deo svakodnevice da ostane neopterećen stvarnošću.Uostalom ne služe li i knjige upravo tome? Da na trenutak predahnemo od svega, ili još bolje, makar na kratko zaboravimo trenutne brige.Znate li još neki dobar način za to? Verujem, svima nam je neophodan... Čitalački,…

Ne sećam se da me je skoro neka knjiga tako opčinila već posle samo nekoliko pasusa kao što je to bio slučaj sa ’’Amerikanom’’.Nakon što sam došla kući iz knjižare i izvadila je iz kese da tek onako ’’u hodu’’ bacim pogled na prvu stranu rešena da ću ujutru početi da je čitam, par sati kasnije shvatam da se nisam…