Možda se čini neprihvatljivo da prvi post u 2018. pišem sada i da on ne sadrži baš ništa nalik na spisak novogodišnjih rezolucija, ciljeva za naredne mesece ili čvrstih odluka za unapređenje privatnog, poslovnog... Baš ništa u tom stilu...

Ove sam godine odbila da doprinesem takvom klišeu i rešila da ne donesim nikave specifične odluke, osim nekoliko onih u najširem smislu, za koje verujem da su želje svih nas.
U 2018. pokušaću da pronađem dovoljno udobno mesto izvan svoje introvertne zone, više se smejem, zabavljam...pa makar to pojedinim slobodnim danima bilo potpomognuto čašom vina preostalog od NG. I tako se neće samo popiti :)

Ipak, ne mogu da propustim da se samo na kratko osvrnem na prethodnu godinu.
2017. nikako neću pamtiti po velikim i važnim događajima, bilo dobrim, bilo lošim. Po svemu, bila je to jedna sasvim neuzbudljiva godina. Sa jedne strane – na tome sam joj prilično zahvalna.
Ipak, ista ta 2017. bila je zbog mnogo čega za mene otrežnjujuća, godina u kojoj sam se i sama sebi učinila ‘odraslije’, u jednom sasvim pozitivnom smislu - starije. I zbog toga mi je vrlo važna.

Istina, romantična slika o sazrevanju u ranim dvadesetim, poput one manje više logične – nakon raznoraznih prvih događaja, školovanja i tako redom, ispostavila se kao simpatična (da se lepo izrazim) neistina.
Reći ću to ovako: manje je zabavna, više bolna i mnogo puta razočaravajuća. I često nas još jednom novom lekcijom iznenadi podjednako i u tridesetim, baš kao i deceniju pre. Čisto radi podsećanja da nema opuštanja, jer očigledno mnogo je još toga za naučiti.
I da razjasnim, ovo nikako ne pominjem sa gorčinom, jer jasno je da su takva iskustva: neizostavna i neophodna.

Ali da se vratim u 2018.

Tako, ne vukući naokolo sa sobom opterećujući spisak ciljeva koje bi u ovoj godini trebala da dosegnem kako bih poboljšala sopstveni svet, relaksirano sam ispratila zimske praznike, među njima i 14. februar...

A onda, samo nekoliko dana kasnije, beskrajno anksiozno sam shvatila da se zapravo nalazim zaglavljena u nekakvom postprazničnom limbu i da je odavno prošlo ‘krajnje vreme’ da se iz njega izvučem.
Očigledno da ipak ne mogu da budem spontana kao što sam mislila...Nedostajao mi je taj spisak: da me uputi, usmeri, podstakne...

I na kraju, da me takvo samoobavezivanje prilično frustrira kada stvari ne idu onako kako sam zamislila - što me je brzo podsetilo zbog čega sam ga se 1. januara tako odlučno odrekla.

Jasno mi je da naredne mesece ne mogu da provedem u sećanju na zimske slobodne dane, celodnevne filmske maratone provedene u pižami i po svim merilima zdravog razuma preterano mnogo čokoladnih dezerta, ali se svakako ne moram ni opterećeno podsećati na sve ono što mi trenutno nije u najboljem redu i što ove godine moram da popravim, ili...

Ili šta?
Nije li to smešno, kada malo bolje razmislite?! Ne događaju li se poneke stvari i bez naše kontrole i uticaja? Možemo li sve predvideti, isplanirati?

Zato, odlučila sam da eto danas označim svoj mikro početak, baš zato što tako želim...i krenem polako. Planiram, dorađujem, dodajem, popravljam, menjam, precrtavam, pa sve ponovo, ispočetka...

Uostalom ‘’Rim nije sagrađen za jedan dan’’, ali ideja o njemu je postojala i dugo se realizovala...
I nije li iz toga proizašao jedan od najlepših gradova na svetu?

Čini li vam se da ste i sami zapeli na početku 2018? Ili ste se već sapleli o ciljeve zapisane pre samo par meseci i pitate se gde je iščileo vaš praznični entuzijazam?

         photo by Bookblock via unsplash.com