Sigurna sam da i sami poput mene imate dane kada ste bezrazložno ’’onako nikakvi’’ pa vam je više nego ikad potrebno malo nekakvog melema na ranu. Razlozi im nisu naročito dramatični, samo trenuci neraspoloženja kada se sami sebi činite ne baš po meri ovog sveta.
Znate, kada ste neobjašnjivo sentimentalni ili mrzovoljni. Kada neprekidno ’prčkate’ po glavi tražeći taj jedan uzrok koji vam kvari dan nadajući se da kada se sa njim obračunate - sve će se vratiti u normalu.
Tražite golim okom i čini se sve je u najboljem redu, dok negde iznutra, nekakav majušni mikroskop šalje drugačiji signal.

I činite se sami sebi blesavo, gotovo detinjasto na pomisao kako bi bilo da na samo jedan dan zaboravite na tačno ucrtane planove? Na tuđa, pa i svoja očekivanja koja vam iz sveg glasa na uho viču: tako rade odrasli. Jer jedino što vam se čini iole privlačno je da ostanete malo duže u pižami na kauču i dokono prebacujete programe.

Uvek me to podseti na dane kada sam zbog gripe izostajala iz škole pa je bilo dozvoljeno da po ceo dan ležim ispred televizora.
Kad mamina ruka na čelu nepogrešivo javlja da je temperatura spala i da konačno mogu da skinem obloge natopljene i napunjene ko zna sve kakvim kućnim melemima, a koje sam mrzela iz sve snage.
I najbolje od svega, kada mi je bilo dozvoljeno da jedem sve ono što bi se u normalnim okolnostima smatralo nezdravim, pa mi se progleda kroz prste kada pitam ima li nečeg slatkog.

I tako pitajući se čime bih mogla opet da uključim tu bezbrižnost kada mi je potrebna, nameće mi se jedino moguće rešenje... Palačinke :-D.
Kao najautentičniji ukus detinjstva i najdraži miris kuhinje.
I možda će neke iznenaditi prividnom trivijalnošću, ali da, to je ono dugme koje tražim.
Jer, palačinke su baš kao i u mojoj i u većini kuća koje poznajem mnogo više od pukog punjenja stomaka ukusnom poslasticom.
Mnogo, mnooogo više...Ugodan i siguran vremeplov u dane letnjih raspusta kada još nije izmišljen ni jedan razlog da se zbog bilo čega zabrinemo i kako smo naivno verovali, neće nikada ni biti.

U našoj kući, kao i u većini drugih verovatno, palačinke je dok sam bila dete uglavnom pekla mama. Onim ređim prilikama kad bi se tata uhvatio za tiganj, nadomestio bi to spektaklom prevrtanja i bacanja palačinki koji smo pratili bez daha.
Okupljali bismo se u kuhinji, ne ostavljajući ni jednu da se duže zadrži na tanjiru. Pažljivo smo ispitivali pravu meru oraha i šećera i raspravljali po ko zna koji put koji nam je pekmez omiljeni - od šljiva ili kajsija. Bilo kakav drugi nadev, u to vreme nije dolazio u obzir.
I sve to možda ne bi bilo naročito vredno pomena da ne znam da je za palačinke potrebno vreme, čitavo popodne ili veče. I da je sva njihova važnost baš u tom. U vremenu.

Dosta kasnije, nakon što je odlučeno da su moje godine i bezbedno korišćenje šporeta u saglasnosti, pečenje palačinki postalo mi je omiljeni ritual. Brzo sam shvatila da bez obzira koliko dugo trajao taj proces, meni je uvek bio opuštajuć i prijatan. I danas, ako me uhvatite kako u svojoj kuhinji petljam oko njih, prepoznaćete da sam u naročito dobrom raspoloženju.

Palačinke sa višnjama bile su specijaliet moje babe. Pekla bi ih za vreme radnih dana, nikada vikendom, a naročito ne nedeljom. U njenoj čvrsto utvrđenoj ’’dezertnoj’’ hijerarhiji, samo su najfinije torte poput Reforme ili Grilijaša zaslužile da se poslužuju nedeljom. Palačinke su bile tek skromna poslastica koju bi na brzinu zamešala popodne, a koje nikako nisu dorasle tortama sa orasima iz njene sveske sa receptima. Ipak, mi smo im se podjednako radovali u vreme dok nas je kao decu čuvala, isto kao i kada bi nas sa punim tanjirom obradovala u pauzama tokom učenja za naredni ispit.
Retko ih pravim danas. Nemaju ukus koji pamtim.

Prva beba u našoj porodici je sestrina ćerka. Jedna od onih beba oko koje se sva najbliža rodbina otimala.
Sećam se kako bi me njene krupne trogodišnje oči radoznalo pratile do kuhinje. Otvorila bi fioku u potrazi za kuhinjskom keceljom, uporno pokušavajući da nekoliko broja veću tkaninu obavije oko sebe. Onda bi dovukla najbližu stolicu do šporeta zapovednički me gledajući da joj pomognem da se na nju popne pa nestrpljivo iščekivala dok joj dozvolim da sama promeša testo za palačinke koje sam pripremala.
Radoznalo nadgledajući pečenje, nespretnim izgovorom u kom se tek nazire slovo r, pitala bi: ’’A jesu s k(r)emom?’’, kao da su joj baš takve omiljene. Iako bi, iz samo njoj poznatog razloga, uvek jela samo one prazne.

Prijateljica koju poznajem već više od dve decenije jedna je od onih naročito retkih osoba koje su tu kada treba i koja razume. Postoji jedna stvar u vezi sa njom koja nas sve zabavlja - kuhinja je za nju nikad zavladana neprijateljska teritorija. Mada, na sasvim šarmantan način.
Ipak, kad mi je potrebno malo nekakve zaslađene utehe ili podrške, palačinke bi se sasvim olako našle ispred mene.
Ne bih ih menjala ni za kakve poslastičarske delicije. Prijateljske palačinke su ono najbolje što vas može zadesiti kad se srce malo stegne...

Na kraju, ako i sami razmislite, nisu li u neke od vaših najdražih uspomena, nekim slučajem upletene baš palačinke? Zasigurno.

Sasvim je jasno da ovu ’odu’ ne mogu da završim drugačije nego receptom za palačinke, što ne znači da tvrdim da postoji bolji od onog koji smo naučlili kao deca. Ali od skoro, učinila mi se veoma primamljiva varijanta Najdžele Loson koju sam prvi put videla u jednoj od njenih emisija i brže-bolje pronašla na internetu.

Savršena mera sastojaka za lenja nedeljna prepodneva kada sami sebi namignete i za doručak dodate neku kašičicu šećera više pa se ’’ponedeljci’’ učine malo prijatniji.

OVSENE PALAČINKE Najdžele Loson, po receptu su sa prelivom od MEDA I MALINA, ali im poput mene možete dodati i drugo voće, koštunjave plodove, kokos ili druge slatke prelive koje sami volite, baš kao na fotografijama.

Čuvate li i vi svoj omiljeni recept za palačinke, radovalo bi me da ga podelite sa mnom...

photos by So Many Wishes...